KO NAM DRŽI DALJINSKI UPRAVLJAČ?

Usvajanjem seta medijskih zakona država bi napokon trebalo da izađe iz vlasništva medija u Srbiji, a finansiranje javnih servisa putem pretplate ponovo prelazi u ruke građana (čitaj: potrošača).

Pretplata se za razliku od prethodnog perioda sa računa za struju prenosi na posebne uplatnice i kako najavljuju nadležni neće biti veća od 500 dinara. Bilo na koji način da nam pretplatu naplaćuju u javnosti je bilo spora. Zašto da plaćamo javni servis i putem kablovske i zemaljske mreže? Zašto je komplikovano osloboditi se pretplate? Zašto ih plaćam a imaju reklame? I ono što je možda najbitnije od svega navedenog – koliko se pitamo za kvalitet onoga što plaćamo?

 

 

Kada je o ceni i pravu na izbor reč, ako nam je za utehu, probleme i „neostvarena prava“ delimo sa potrošačima u svim zemljama u okruženju. Izuzev sa Crnom Gorom gde se javni servis finansira direktno iz budžeta. Pretplata u ostalim državama bivše SFRJ se kreće od 3 do 12 evra mesečno. I kod njih se pretplata vezuje uz račune za struju, telefon ili za porez.

U Hrvatskoj javni RTV servis se finansira putem mesečne pretplate koja iznosi 1.247 dinara. Međutim Zakon o Hrvatskom javnom servisu ograničava oglašavanje na devet minuta po satu. Ono što muči njihove potrošače je to što pretplatu plaćaju i u vikendicama u kojima provode tek nekoliko sedmica godišnje.

U BiH javni radio-televizijski sistem ima tri emitera i svi se finansiraju od takse koja u čitavoj BiH iznosi 462 din. Prihodi se dele po posebnoj šemi. RTV taksa se u BiH naplaćuje putem računa za fiksnu telefoniju.

Slovenački javni servis se finansira iz pretplate i posebno se tarifiraju radio i televizija, a posebno radio. Ukupan mesečni iznos za oba medija je 1.514 dinara, a ukoliko nadležnu komisiju ubedite da nemate televizor plaćaćete „samo“ radio u iznosu od 447 dinara mesečno.

U Makedoniji se TV pretplata plaća kao radiodifuzna taksa koja iznosi 357 dinara. Taksa se plaća poreskoj upravi kako bi se obezbedila što bolja naplata. Makedonja pored najniže cene ima i najbolji socijani program po kome najsiromašnije građane oslobađa od pretplate.

Ono što nam je svima zajedničko – plaćanje kablovske ne oslobađa nas od plaćanja TV pretplate. Ako sve ovo prihvatimo kao nužnu realnost možda je pravo vreme da potrošači, umesto oslobađanja od pretplate, zahtevaju kvalitet za cenu. Od toga ne treba amnestirati ni kablovkse distributere. Previše je žalbi na pet filmova koji se vrte na jednom kanalu po nekoliko meseci, reprize „rijaliti“ emisija starih po nekoliko godina i jednih te istih recepata omiljenih kuvara.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *