DIMNIČARINA – ZAŠTO JE PLAĆAMO?

Da li se dimničarina naplaćuje zbog neophodnosti izvršavanja ove usluge  ili služi sakupljanju novca za preživljavanje nekih loalnih javnih preduzeća? Građani se pitaju, jer im s pravom nije jasno, ko sve treba da plaća ovu uslugu, odnosno kome se obratiti ukoliko na stambenom objektu građani nemaju dimnjak? Možda bi naplata ovih usluga bila znatno poboljšana ako bi se razumela svrha.

Neophodno je istaći činjenicu da se pod dimničarskim uslugama smatraju i održavanja ventilacionih sistema (barem kada je u pitanju Novi Sad). To je važno znati, jer se u javnosti često spominje kao dovoljan argument to što neke zgrade  nemaju dimnjak. Ali, ventilacioni sistem treba održavati. To znači da je svrsishodno plaćati ovu uslugu, ali i neophodno da davaoci usluga izvršavaju svoje obaveze, odnosnoodržavaju ventilacioni sistem. Takođe dužni su da pripreme kapacitete u stručnom i obučenom kadru koji će obavljati poslove na vreme. U svakom slučaju posledica ovakvih nesuglasica leži u činjenici da potrošačima nije objašnjeno šta je to što plaćaju. Nažalost, to je čest slučaj i za druge usluge od opšteg ekonomskog interesa, a ne samo za dimničarske. Potrošači se žale na teško dostupne informacije o kvalitetu usluge koja im se pružaju i slično. I tu je isključiva odgovornost davaoca usluga.

Dimničarske usluge definisane su Zakonom o lokalnoj samoupravi, Zakonom o komunalnim uslugama, kao i u Zakonu o zaštiti potrošača. Problem je što se često na štetu potrošača zakoni sprovode selektivno. Generalna primedba na Zakon o komunalnim delatnostima je da potrošača prepoznaje samo kada se definišu njegove obaveze. APOS je radio istraživanje analize trenutnog stanja o pružanju komunalnih usluga kao i analize više pravnih akata. Davaoci komunalnih usluga često ne obaveštavaju, kontinuirano i javno, potrošače o kvalitetu i ispravnosti javnih proizvoda i usluga iako se tim parametrima određuje njihova cena. Primeri su neobjavljivanje ili neredovno objavljivanje analiza kvaliteta pijaće vode, kao ni kvaliteta gasa. Primećeno je i odsustvo besplatnih telefonskih linija za potrošače za koje postoji obaveza po Zakonu o zaštiti potrošača. Ovakve linije bi trebale da služe, ne samo za reklamacije, već i za pomoć potrošačima u vezi s priključenjem na distributivnu mrežu, kvalitetom i korišćenjem usluga od opšteg ekonomskog interesa..

 

[alert type=“danger“ icon-size=“hide-icon“]Potrošači kao korisnici usluga treba da budu upoznati u svakom trenutku o tome kuda ide njihov novac, kao i kakva je i čemu služi usluga koju plaćaju. Transparentnost rada i podnošenje finansijskih izveštaja javnih preduzeća moraju biti dostupna javnosti i to je regulisano zakonima. Pružanje usluga se kroz Zakon o zaštiti potrošača definiše kao i u bilo kom drugom primeru – kroz prava i obaveze između potrošača i trgovca.[/alert]

[embedyt] https://www.youtube.com/watch?v=_z4wH1s9E7Q[/embedyt]

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *