Uticaj dece na kupovinu za domaćinstvo ali i na druge nabavke u okviru planiranog porodičnog budžeta nikada nije bio veći. Deca su nekada uglavnom štedela novac povremeno kupujući po neku sitnicu, dok danas sve češće imamo dete koje se pojavljuje kao kupac i korisnik usluga.
Veoma rano su to počeli da primećuju stručnjaci za tržište i počeli da razvijaju strategije i kampanje čija su ciljna grupa deca dajući im veću važnost kao potrošačima.
Deca su postala cilj marketing kampanja ne samo kao budući već i kao aktuelni potrošači, a neretko se dešava da su reklame namenjene deci a deluju kroz uticaj na roditelje. Ovo je naravno najviše vidljivo kroz uticaj medija uopšteno a naročito društvenih mreža i digitalnog marketinga.
Problem nastaje onog trenutka kada uvidimo da deca ne razumeju kako marketing funkcioniše, nisu sposobna da prepoznaju skrivene poruke i namere pa ne mogu predvideti ni rizike koji postoje u kupovini. Mlađa deca ne razlikuju čak ni reklame od televizijskog programa! Najmlađa populacija stoga spada u grupu ’’ranjivih potrošača’’ što podrazumeva i određenu vrstu ograničenja kada je marketing u pitanju jer nije etički ciljano delovati na neinformisane potrošače.
Postavlja se pitanje kako da edukujemo i pripremimo decu na ove zamke kada i sami u njih često upadamo? Odgovor na ovo veoma teško pitanje leži u sistemskom informisanju i edukaciji koje su neophodne da bi se mali a budući veliki potrošači ponašali odgovorno poznavajući svoja prava i obaveze. Ova tema postaje sve važnija u eri širenja digitalnih tržišta te u skladu sa tim promenama treba učiti i pratiti tržišna dešavanja kako bismo mogli svojoj deci ukazati na sve potencijalne rizike.
U ovome nije dovoljna samo volja roditelja, nastavnika, stručnjaka i td. već je važno dobiti podršku i od državnih institucija kako bi potrošačka svest napredovala i razvijala se.
