Svedoci smo da se trend žalbi potrošača na kvalitet, odnosno, na odsustvo istog, kod obuće na našem tržištu ne smanjuje. Najviše žalbi potrošača je i dalje na ove proizvode.
Iako je novi Zakon o zaštiti potrošača iz 2014. godine uneo poboljšanja u naš pravni sistem, još uvek nailazimo na brojne probleme u ovoj oblasti. Nešto je u manjkavosti propisa, nešto i u mentalitetu trgovaca. Tako, Zakon propisuje minimum garanciju od 2 godine, a u periodu od prvih 6 meseci od kupovine i da svaka nesaobraznost koja nastane, smatra se da je postojala u trenutku kupovine, a samim time otklanjanje nesaobraznosti, zamenom ili povraćajem novca, pada na teret trgovca, svedoci smo da se sve više reklamacija odbija kao neosnovane.
ZAKON PROPISUJE – ČLAN 52:
- Ako se nesaobraznost pojavi u roku od šest meseci od dana prelaska rizika na potrošača, potrošač ima pravo da bira između zahteva da se nesaobraznost otkloni zamenom, odgovarajućim umanjenjem cene ili da izjavi da raskida ugovor.
- Ako se nesaobraznost pojavi u roku od šest meseci od dana prelaska rizika na potrošača, otklanjanje nesaobraznosti moguće je opravkom uz izričitu saglasnost potrošača.
- Sve troškove koji su neophodni da bi se roba saobrazila ugovoru, a naročito troškove rada, materijala, preuzimanja i isporuke, snosi prodavac.
„OBJEKTIVNO VEŠTAČENJE“ I LOŠA PRAKSA
Trgovci imaju potpisane ugovore sa pravnim licima koja im vrše veštačenje obuće koja je predmet prigovora. Neretko rezultat veštačenja je isti, neadekvatno održavanje od strane potrošača. Time trgovac dobija “ alibi“ da prigovor potrošača odbije, iako u tom veštačenju, odnosno u samom nalazu uvek stoji da nalaz nije obavezujući. Dakle trgovac ne mora da ga uvaži. Trgovac dakle može, iako je u nalazu zaključak da je neadekvatno održavanje, da obuću zameni ili vrati novac. Ali to se retko događa. Tu dolazimo do mentaliteta trgovaca i dobre poslovne prakse.
POTROŠAČ IMA PRAVO IZBORA
Potrošač može platiti novo veštačenje, ali ni to veštačenje nije obavezujuće za trgovca, te dakle smatramo da je to dodatno gubljenje vremena i novca. Jedino obavezujuće veštačenje je ono koje naredi nadležni sud u potrošačkom sporu. Kako su potrošački sporovi do 500.000 din bez sudskih troškova, savetujemo potrošače da se obrate organizacijama potrošača ( posebno onih koji su dobili novac građana preko nadležnog ministarstva ) sa zahtevom da u njihovo ime povedu takav spor pred nadležnim sudom, da budu uporni i istrajni u tome, jer će se vremenom i trgovci „dozvati pameti“ da ne “ vuku “ po sudovima svoje kupce, već da pokušaju na svaki način da u dogovoru sa kupcem dodju do rešenja pre suda.
