Redakciji sajta APOS Potrošački Reporter, kolege iz Požarevca su prosledile pismo njihove sugrađanke, koja je opisala svoje putovanje do Vrnjačke Banje. APOS je više puta skretao pažnju na probleme koje građani Srbije imaju kao putnici u međugradskom drumskom saobraćaju, a da su bez mogućnosti da im je kao alternativa omogućeno da pristojno , kvalitetno i brzo putuju železnicom. Prenosimo pismo u celini.
Dragi prijatelji,
Iskustvo koje želim da podelim sa vama , volela bih da ne izazove jed i tugu u vama, već da vas nasmeje, jer vas već koliko sutra očekuju ko zna kakva sve iznenađenja.Ako rešite da posle prvog septembra krenete u banjski turizam po Srbiji, ali ne svojim autom , pripremite osmeh, visok stepen strpljenja i recite sebi „Ja volim Srbiju, pa kakva god da je“.
Dakle, krenula sam u Vrnjačku Banju i trebalo je da pristignem do 12 časova. Naravno, znala sam da do Banje ima 185,83km. Računam, da je sigurno maksimum putovanja drumskim autobuskim saobraćajem do 3 sata. Prvo iznenađenje , iz Požarevca, posle prvog septembra, nemate u prepodnevnim satima direktnu autobusku liniju do VrnjačkeBanje. Pitam službenicu na šalteru autobuske stanice koju su nekada svi građani opštine Požarevac stvarali , a sada je u rukama privatnika, kako mogu putovati do Banje, a da stignem do 12 sati. A odgovor je ovakav, možete do Kragujevca, polazak je u pola 6, a sledeći polazak je u 13 časova i to je veza do Banje, autobus stiže iz Smedereva.
Odlučim da krenem ujutru u pola 6 do Kragujevca, o dužini putovanja da vam ne pišem, ali je dovoljno reći da su isti put za isto vreme prelazili i ljudi koji su putovali za Kragujevac i pre 30 godina. Dakle, stižem u Kragujevac i službenica na šalteru me obaveštava da red vožnje na autobuskoj stanici u Kragujevcu koji sam videla na internetu ne važi već više od godinu dana. Znači, najprihvatljiviji prvi polazak bio je za Kraljevo, prihvatam i to i stižem u Kraljevo, a zatim sledećim autoprevoznikom do Vrnjačke Banje.
Tlo u Vrnjačkoj Banji dodirnuh oko 11 časova. Bravo za mene , bravo za sreću koju sam imala da za 5 sati i 30 minuta pređem 185km, uz 3 presedanja. I to samo zato što sam želela da budem turista u banjskom turizmu, u mojoj Srbiji ,u septembru, bez svog auta , a sa smeštajem u hotelu gde je starovremski običaj da vam pansion krene posle 12 časova, a za putovanje našom železnicom nisam imala hrabrosti.
Hvala vam na strpljenju i nadam se da vas neću opteretiti ako mi pomognete da razumem naše autoprevoznike: Kako su odredili naplatu prtljaga i šta sve podrazumeva cena autobuske karte? Šta od usluga ulazi u staničnu uslugu kada sam korišćenje toaleta koji su u okviru stanične zgrade, posebno plaćala? Takođe, molim vas, a znam da su vam mogućnosti veće nego meni, da pogledate ima li autoprevoznika koji je smanjio cenu karte od dana kada je Vlada Srbije smanjila plate i penzije, jer nekako bi prijalo kada bi svi snosili teret ekonomske stabilizacije.
Veliki pozdrav!
(Ime poznato redakciji)
[alert type=“danger“ icon-size=“hide-icon“]Odgovor:[/alert]
OSNOVNA PRAVA PUTNIKA PREMA NAŠEM ZAKONODAVSTVU
Tačan red vožnje, odobren od strane nadležnog Ministarstva, neophodno je da se besprekorno poštuje prilikom poslovanja. Na osnovu Zakona o prevozu u drumskom saobraćaju, nadzor nad primenom vrši Ministarstvo preko republičkog inspektora za drumski saobraćaj, a takođe vršenje poslova inspekcijskog nadzora se poverava i opštinskoj ili gradskoj upravi. Za pekršaj je određena kazna u iznosu od 300.000,00 do 1.000.000,00 dinara. Potrošač ima pravo da se obrati navedenim nadležnim organima.
A na osnovu Zakona o zaštiti potrošača, jasno se može iz ovog pisma videti, da je došlo do nepoštene poslovne prakse, koja je zabranjena i sankcionisana. Trgovac snosi teret dokazivanja da nije obavljao nepoštenu poslovnu praksu (čl.17. i čl.18.). A poslovna praksa je nepoštena, između ostalog i ako bitno narušava ili preti da bitno naruši ekonomsko ponašanje potrošača i to ako svojom poslovnom praksom bitno umanjuje mogućnost potrošača da ostvari potreban nivo obaveštenosti za odlučivanje, usled čega potrošač donosi ekonomsku odluku koju inače ne bi doneo. U ovom slučaju je konkretno nastala obmanjujuća poslovna praksa (čl.19. i čl.20.) kao oblik nepoštene poslovne prakse. Zatim potrošač ima još jedan osnov za obraćanje tržišnoj inspekciji, osim već navedenog, a to je čl.13 koji se odnosi na dužnost obaveštavanja potrošača pre zaključenja ugovora o osnovnim obeležjima robe i usluge.
Takođe, dobro bi bilo da se na osnovu naših sugestija (a ne inspekcijskih organa), kao i ličnih sugestija potrošača koje je odmah izneo prilikom kupovine karte, trgovac uozbilji i uskladi informacije o ponudama svojih usluga i uredi svoje poslovanje, kako bi u buduće poslovao po Zakonu, ali i u duhu dobre poslovne prakse.
A kako se određuje cena prtljaga, šta sve podrazumeva cena autobuske karte, kao i šta od usluga ulazi u staničnu uslugu kada se korišćenje toaleta koji su u okviru stanične zgrade, posebno plaća, moramo zajednički istražiti i zahtevati odgovore što pre.
